Milica Aranđelović

10270310_10203586889692593_9003816552575650175_nBiografija:

PESNIKA I PRIZNI PISAB IZDALA JEDNU KNJIGU U ŠTAMPI DRUGA ,UČESTVOVALA NA BEZBROJ KONKUSA SA OBJAVLJENIM PESMAMA , PREDSESDNICA “KNJIŽEVNOG KLUBA PROTA VASA ŽIVKOVIĆ ” PANČEVO

1460171_10201153817347305_1145318169_n-2

Tražim te

Lutala sam začaranim ulicama Venecije
tražila te ispod šarenih maski.
Tražila sam te u zvuku praporaca
gurajući mi u ruke taj svet rajski.

Tražila sam te u gondoli što klizi
uskim ulicama grada .
Nije te bilo u gradu iz bajke što čuva
hodnike tajne siveh fasada.

U svetoj crkvu gde iz pesnika
tražeći nju stvori se “SANTA MARIJA DE LA SALUTE.”
Pesma nad pesmama u senkama
upaljenih sveća tražila sam i ja tvoje pute.

Lutala sam tiho pobožno tražeći
bar jedan nebeski odsjaj.
Hladan je mermer ledio osećaje
uzvišene moleći da čuješ moj vapaj.

Sveća se topila cureći mi niz
sklopljene prazne ruke .
U ovom hramu ljubavne čežnje
nisam te našla,ni mir za moje muke.

Izašla sam na sunce , stala na vrh
strmih stepenica crkve.
Tek tada osetih uzvišenu moč
koja je spojila moje molitve
ТОТЕМ
Као огромни улар на врату
обесило се царско звоно.
Ходам, за мном јече
сва чула живота.
Улар.
Кормило за будуће
необрађене, сирове ране
на врату…
На руци бројаница… црна
и свака молитву казује,
опомиње, слути, говори
мудрост свих вера и невера.
Златна бурма засветли у ноћи пуног месеца,
док је ластавица тражила место
за нови дом, да живот започне
пре него што јесење чаролије увију поља.
Ако не сагради гнездо,
не излеже младе и не спреми их за лет,
биће то узалудан лет.
Ставити главу на пањ,
то је оно кад се дешава живот.
.

PIJANSTVO

Opijen mirisom dima, vina i
i lule koja se lagano puši.
Ljuljaš se u staroj naslonjači
dok te kašalj pušački guši.

Gledam to poznato lice,
išarale ga bore, usporen pokret…
U drugom si svetu dok debelu knjigu
stežeš i čuvaš ko dragoceni poklon.

Ispod naočara otkotrlja se jedna
suza – ostario si, nad knjigom plačeš.
Volim i tvoje kućne papuče
izlizane, kupila sam ih davno – “pobesnećeš.”

Nisi. Po prvi put si se obradovao,
dugo i uljudno mi zahvaljivao.
Prvi znak našeg večnog pijansta,
zanosa, ljubavi… sve je bilo zakovano.

Izmešani životi , srećni i nesrećni trenutci.
Dok šetamo u sumrak korak po korak,
Malo zastaješ vazduh da udahneš,
nežno me zagrliš pa se zakašlješ.

MOJE SVITANJE
Provudjena na krilima anđela
polako kročim.
Korak je težak i trom
kao da ponovo hodati učim.

Snagu mi dajte,
vi potoci jada,
gorko proliveni!
Ponovite sigurnost i prkos
što čeka skriven u meni.

Evo me opet, kô ponovo rođena
sa prvim sigurnim rečima.
Neću ih pokvariti
bezumnim i stranim delima…

Spuštenim na oltar
ruke za molitvu sklopljenih.
Na kolena padam
da oprost tražim
za duše izgubljenih.
TIŠINA

Išla sam stazama detinjstva
vraćala misli i snove,
lutala prašnjavim putem
gde me detinjstvo zove.

Volela u sebi malu devojćiu
lepih dugih uvojaka.
Vraćala se u detinjstvo do bake
i jela iz šerpe pune uštipaka .

Vraćala se ljubavi jedinoj –
iz detinjstva ponetu.
Tugovala i klela gorku sudbinu
zbog sreće u cvatu otetu.

I onda nastade tišina, kao da
nastavak pesme ne postoji.
Ne mogu misli da skupim i
nađem smisao, dovoljno jak, da
ponovo uspravno stojim

VIŠNJA

Bilo je to onda kad su
neljudi progonili nejake.
U dugoj kolini: stari, crveni
auto, ona, majka i dve bake.

“Majka je vozila hrabro, zaobišla
je sve traktore i prikolice…
Meci su zujali kraj moje
glave i raščupane, crne kose.”

Bake sa crnim maramama i dugim
suknjama nisu plakale.
Strah je ledio i otkucaje srca,
a neće suze… dok su iz Krajine bežale.

“Da bar tata nije mlad umro,
on bi znao – bio je javni tužilac.
Čvrsto sam stezala sedište auta
Da je bar tata…”

Okrenula se, a bolje da nije
da ne pamti gorke slike,
jad i tihi jecaj, sve nejač i starci
vukli su nešto malo stvari i stoke.

Višnja je jedne večeri ušla u moj dom
kao devojka sina mog.
Lepa, vitka i visoka,
tamnih očiju, doprla do srca mog.

Crna kosa je padala na njena
ramena kao rasuta mirisna svila.
I sve bi bilo lepo da jednoga dana
njih dvoje nisu dobili krila .

Višnja više nije dolazila.
Sin je zavoleo drugu.
Kao reka, u zbegu se kod nas slila
I ostavila najlepšu dugu.
ЖЕНА БЕЗ СТАТУСА
Како да преживиш у сенкама.
У развратним борделима
са увредама.
У дроњцима откинуте прошлости.
Посрнула од подигнуте руке
пред лицем заустављене.
Најгоре посрнуће памети
ДОЖИВЉАЈ
Филхармонија
Неописива бука тонова.
Стомак се грчи
Слатка милина тече до
врхова прстију.
Разлива модро црвену боју,
избачену плодоносну течност.
Најлепше звучи кад жмурим.
Музика улази у делиријум
ношена свим страстима.
Плаче ми се.
Пишки ми се.
Љuбила бих непознатог поред себе.
Само да попуним ту празнину у стомаку.
Тргнута страст побегла из чамотиње .
Стид ме је поквасићу седиште
од црвеног плиша са златним оковима..
BALKANSKA TUGA

Htela bih da napišem nešto.
Jasno da kažem da je nestajanje samo promena u nama.

Htela bih nešto, a da ne bude puko zabadanje noktiju
U ranu što krvari i boli, dok se drugi tim rečima smeju.
Patetika ,samosažaljenje,neukost,neznanje,jeftini poen
A ono je stvarna tuga , zar se tuga u bljutavost pretvorila?

Zamisli zajecaš gorko,Ili ne daj Bože.krikneš i zakukaš.
Okrenuli bi se svida vide koje to biće ni osnovni red ne zna .
Tu kuka i zapeva ,a tišina je sveta, s poštovanjem se nakloni.
Stavi crni šešir sa velom,elegantna ne napadna crnina,
poželjne su i čipkane rukavice.

Cveće balo,ukusno sa šlaerom , to daje otmenost buketu.
Naravno ,visoke potpetice odaju još veću ozbiljnost.
Sve vreme skrušeno gledati u zemlju po koji put podići pogled.
Taj pogled mora odavati svu tugu momenta kojem prisustvuješ.

Šmrknuti u maramicu par puta i utapkati suze.da ne pokvare luk.
Otmenost i tuga kao u Budnbrokovima .
A na balkanu bi se plakalo danima dok se sve suze ne potroše.
Dok glava tazum ne izgubi i u krevet ne padneš.

Patetika, jeftini poeni,nekultura i nevaspitanje.
Duga bolest posle gubitka, depresija, psihoza .
Gluposti nekih slabih i neobrazovanih, jednom
Sam pročitala reči ” mene sve rane bole” i mene pesniče dragi

Možda su reči neke suvušne.
Ali su neophodne u ovom našem kratkom boravku
ovde
a kada odemo znaćemo ,
BILO JEDNOM
Brzaci su preskakali sprudove,
ribice su se koprcale nad bistrom vodom.
Plavetnilo vode i srebrnasta ribica bude snove,
a ja zagnjurim glavu da tamo budem s tobom.

Da li si ribica ili kap bistre vode, koga da milujem?
Voda je bistra kao zenica milog oka tvog,
a ribica mudra kao dobrota protkana belim miljem.
Sve tvoje na telu mome postaje dodir uzvišenog.

U zvezde pretvoriću te, od zlata iskovaću te.
Ma nema tu nikakve rime da te sa trona skloni!
Ti si najlepše cveće u maju, ti si moje dete.
Nisam te rodila ali su tvoji bili moji mili dani. .
JUTRO

Jutro je donelo novi dan
kao udah, bez boli koji ga
zaustavlja.
Ako te nikada nije bolelo
da uzdah na pola stane,
nećeš ni razumeti
pesnika šta reći mora,
dok čisti suvo, opalo
lišce sa obižnjih gora.
Ne viri u moje misli
što ne lutaju nikud.
Spokojno, i samo
deli svoje sate duge
bez sete i sakrivene tuge.
Nema tu ništa zaostalo,
sve je jasno,
ali vreme nije stalo.
Samo se nova vremena,
polako slažu, u
vijugave staze zapliću.
ČEŽNJA
Budi me lepljiv znoj na vratu,
snene oči čkilje u tom ranom satu.
San još nije utekao u zaborav
dodirujuči čas stvarnost i osećaj zdrav.

Lenjo se rastajem od tebe
i tren je dugačak – privij me uz sebe.
Rekao si, nećeš me ostaviti nikad,
ni kad mi kosu prekriju sede.

Onda je počelo strašno nevreme –
lupalo je tvoje telo na sve strane.
Plakala sam, dođi kod mene
razbiće nam ljubav ovo ošro stenje.

Onda se vetar stiša, ti pade pod noge moje.
Ne miluje ruka, ne dotiče pogled,
srce me ne greje, dodir je led.
I onda duša se belim krilima vinu unedogled.
ZIMSKO VEČE

Poželim, u toplini doma svog,
da vratim neka vremena davna,
a primaklo se neko drugo doba,
mirno kao linija ravna.

Vreme mladosti je iza mene,
a još umem da čujem prvi plač svog deteta,
osetim ga na grudima i čujem
kako izgovara svoju prvu reč: “Tata”.

Pletena stolica pored vatre zaljuljala je
snove i lepe, davne uspomene.
Miris dečijeg sapuna, ispeglanih
pelena – i sve čeka mene .

Ostalo je lepo, setno sećanje –
ponekad i suzu traži.
Stvorila sam divne uspomene!
Ali život traje i dalje,
nemam vremena za usamljenost i laži.

TAJNA

Sačuvana tajna u mislima,
iskrena, bistra suza obuzdana.
Osmeh na licu pun nadanja,
nestala osećanja razuzdana.

Nema ni traga kajanja
za dela moja čistotom okovana.
Neka se kaju neljudi što zaoraše
duboku brazdu nemira u nama.

Svaki je dan pun zrelih plodova,
s jeseni bogatim njivama.
Berem slatke plodove krušaka
zagrizla sam med usnama.
LUTALICA

Lutaš, lutaš lutalice,
skrivaš svoje pravo lice.
Brige teške, tamne bore,
skrivaš od svetlosti rane zore.

Lutaš, lutaš lutalice,
icepao si sve nogavice.
Kaput ti je sav od blata,
drhtiš na kiši i ovog sata.

Lutaš, lutaš lutalice ,
digni glavu gle, lastavice.
Pogledaj u nešto lepo
pa ozari oko slepo.

Lutaš, lutaš lutalice,
eno male, tople kućice
Kucni, probaj, hrabro kroči
možda sretneš tople oči.

Tople oči istopiće tugu tvoju.

Nećeš više lutalica jadna biti
već ćeš srećno dom svoj sviti.
ŽIŽICA SREĆE

Bila je sama sred nekog rascepa
osećanja, koja se krpe i nastavljaju.
Opet je došao da spoje platno koje se cepa
i pokušaju da neku čudnu vezu spašavaju.

A samo veče pre toga, desila se ona,
desila se vatra upaljena na sred betona.
Na brzinu zakazan sastanak dva usamljenika,
a popeli su se u trenu na vrh svetionika.

Vikao je “Volim te !” – smejala se glasno,
i tog trena iskrivi se štikla i pade mu u ruke strasno.
Ne, nije ljubio lice ipod svoga što viri
već je uzajamni smeh pokušao da smiri.

Bili su zaneseni čudom od hemije
spojila je dva stranca u sred Skadarlije.
Išli su ko dva zaljubljena mlada bića
kao da su se napili sto litara pića.

Ona je išla u drugi grad.

Autobus krene, ruke se za prozore lepe,
“Volim te, ne zaboravi ” – gleda u njene oči lepe.
“Volim i ja tebe, zauvek !” – ona ga miluje pogledom sete…
Sutra je od ljubavi ostalo mnogo, mnogo štete.

Nikada se više nisu sreli,
A zaista su se voleli!!!
TO SAM JA (nije ni pesma ni proza već tako mora)

Nabujala zebnja. Strah i beznađe
maše nad mojim zastalim životom.
Osećam sve je stalo, ni srce ne kuca
u ritmu koji poznajem.
Primila sam toliko teških udaraca
da se i ne branim.
Nasilno sam izgubila zdravlje.
Jednostavno, BOLESNI STE
Praviš se, pa šta, i to je za ljude .
A onda nasilje nad telom i dušom,
tako mora okrutno, bez sažaljenja,
bez prava na jauk – osmeh podari.
Probodu ti venu, ma nije to ništa –
Junački pružaš drugu.
Modrice skupljaš po celom telu.
Ali živ si, sve u granicama normale.
A opet se smežurala duša i kuka,
vapi sama nad sobom.
Pa sonda u nosu, oh Bože, i to…
Stegle me čarape na 30 stepeni,
da tromb ne krene –
da pokidaš i kožu i čarape.
I to mora.
Alergija na flaster,
pa to baš ne mora,
ali meni koža izgorela od toga
ceo se stomak užario,
izdrži to nisu komplikacije.
Budi srećna da je sve u redu.
Pa srećna sam.
Ali boli džaba,peče alergija,
Grli se osušilo od sonde,
Noge se ukočile od elastičnih čarapa..
Jadno I bedno skupiš svoje
Tri kese od drenova.
Ustajanje što češće ,
A sve te boli , u glavi se muti
Ali ideš, koračaš….
A onda dodeš kući,
sada možeš i da plačeš,
možeš i da vičeš kad boli,
da jedeš šta ti se prohte
(iz programa dijete).
I opet shvatih, sve je isto:
posle četiri dana još si bolan
da ti dođe da kosu čupaš.
A u stvari dobro si;
nije kancer,
pritisak dobar,
krvna slika dobra,
a tebi loše , I samo se suze skupljaju ..
I to traje traje
Ne radi ovo, na radi ono;
Ne jedi to, ne leži previše;
I to traje , nikad da prođe
Na sreću sve je.bil u redu……..

KOLEGA

Drhtao si stojeći pod krošnjom
ruke su vlažno dodirnule moje.
Govorio si kroz suze da ću biti tvoja,
da noću ne spavaš, misli ti stoje.

A ona kraj tebe mirno spava
i ne sluti gde san tvoj beži.
Čak i čaršav na nju povučeš,
dok gledaš kako spokojno leži.

Opet si pijan meni došao
da ljubav neku tražiš.
Zaljubljeno i suzu pustio
da te ne gurnem dok klečiš.

Ne traži ljubav moju, ljubi porodicu svoju.
Godine su prošle ja ti se priklonila nisam.
Niti te srce hoće, niti ćeš dobiti ljubav moju.
Samo ćeš opet pijan duž ulice poći sam.

Bez strasti ljubavnice, bez treptaja miljenice.
Već samo poštovanje dobre ti koleginice.

SLUTIM

U rasutoj kosi na jastuku
podivljali čičak stvara čvor.
Zapleo se, uznemirio snove…
Teške misli kao lični ponor.

Ne, ne verujem zakletvama.
Ko se često kune mnogo se boji.
Skriva se, za svoju grešnu dušu,
želi oprost i grehove svoje broji.

Čiste su duše ruglu izložene,
podsmehu većine, onih bludnih.
Nemiri grešaka tuđih spiraju
svoje grehe na osećanjima čistih.

Beg u zatvorenu sobu
u kojoj traže mir od nedela.
Nikada ne pomogne. Kazna stiže
nepozvana – onda kad ne bi smela.

Pruženu ruku spasa čekao je
dah koji će nestati…
Tišina će pogubiti nadu , -*
BONACA

Smirila sam te velike,
ružne misli u sebi samoj.
Učini mi se da sam se
umotala u beskonačni zavoj.

Ruke mi sputane i slepljene za
mirno telo bez pokreta.
Klati se klatno sata, otkucava vreme
nekih drugih, dalekih svetova.

Talasi nečujno puze do obale.
Na pesku naša tela ogolela.
Uzdah se ne čuje iz zamrznutih
usana. Ćuti obala opustela.

Sve je zamrlo i ničeg nema.
Vetra, kiše, soli,vode…
I svaka misao naša
u morske dubine ode.