***
UZMI TU RUŽU
Kada te život dovede do dna,
kada izgubiš i ono malo sna,
tvoje će usne postati nijeme,
pregazit će te ovo usnulo vrijeme.
Nema nikog da ti pruži ruku,
dok te problemi nemilo tuku,
dok lagano sada gubi se sjaj,
šapuće vjetar da dolazi kraj.
Umrle su nade u bolja jutra,
ništa novo ne donosi sutra,
samo tuga, bol i jad,
avet smrti ide kroz grad.
Uzmi tu ružu, sada je stisni,
sve što držiš u srcu, pusti, vrisni,
neka ti trn probode dlan,
neka se u noć pretvori dan.
Mjesec je tu, on je jak,
možda ti pruži neki znak,
možda noć nije draga svima,
ali nekad u njoj izlaza ima.
***
DRUGI PERON
Izgubio sam sebe, izgubio sreću,
skupio život u jednu vreću,
noći su hladne, prokleto duge,
na pustom peronu pored pruge.
Teško dišem, jedva hvatam zrak,
na korak da skočim pod vlak,
ljudi prolaze, šutaju me nogom,
nismo svi isti pred ovim Bogom.
Nisam krivac, nisam niti žrtva,
iako je ljubav odavno mrtva,
usne su tihe, šutljivo nijeme,
mene je odavno pregazilo vrijeme.
Niti suza u očima nemam više,
tužne me sada oplakuju kiše,
vlakovi dolaze i ponovo odu,
skupljam opuške bačene po podu.
Na drugom peronu sudbinu krojim,
samog sebe sada se bojim,
rane mi krvare, bolno se gnoje,
umrlo je davno ovo srce moje.
***
TKO ĆE SUZE DA MI BRIŠE
Ako jednom odeš iz života mog,
ako ne budem više dio srca tvog,
moje će usne postati nijeme,
moje će tijelo pregaziti vrijeme.
Nemoj se bojati ove ljubavi moje,
dok ti dajem cijelo srce svoje,
dopusti mu ući u sve tvoje pore,
samo ti možeš ukrotiti more.
Da nestaneš kao sunčeva zraka,
u srcu mom bi došlo vrijeme mraka,
za ljubav više ja ne bih znao,
jer cijelog sebe tebi sam dao.
Možda je tužan ovaj kišni dan,
ali ti ga dušo pretvori u san,
možda će s kišom nestati i duga,
ali ti ostani, meni ne treba druga.
Tko će suze da mi briše,
ako tebe ne bude više,
ako moje oči izgube sjaj,
hoće li to biti tada kraj.