Blanka Will

Biografija:

Poezija i priče koje pišem kao da su već davno započete, ali zbog mnogo čega ostale su neispričane, nezavršene, izgubljene. Pisati sam pisati počela vrlo kasno. Moj izričaj nastaje kao dio iskustva življenja, čitanja, istraživanja i propitivanja vlastitih znanja o svijetu koji je fragmentiran, razdrobljen, raspršen, tako da pisanjem nastojim strukturirati sadašnjicu, progovoriti o svojim nedoumicama i začuđenosti, a i o onom potonulom svijetu od jučer, gdje u sjećanjima tragam za izgubljenim slikama i riječima. Moje priče, napose putopisi, bliske su eseju, bilješci ili zapisu. Moja poezija voli prirodu, njezine mijene, uhvaćen trenutak. Profesorica sam njemačkog i engleskog jezika i književnosti. Studirala sam na na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, i Filološkom Fakultetu u Tübingenu. Prevodim djela s područja filozofije i teologije. Kratku prozu počela sam pisati u jesen 2017., kao polaznica Centra za Kreativno Pisanje u grupi profesora Miroslava Mićanovića. Kratke priče i poeziju objavljujem na internet portalima i u književnim časopisima. Izbor iz putopisa „Dunavom do Crnog mora“ i „Bilješke o prvom putovanju u Iran“ objavljeni su na 3. programu Hrvatskog radija. Živim naizmjence u Zagrebu i Bilju/Baranja.

JUTRO UZ OBALU

Uz obalu automobili 

odloženi ispod palmi

u trajanju jutarnje kave

a one obesplođene,

vidaju ranu stolisnikom

cvjetom soli i melanholijom 

brodovi, gledam, napuštaju

luku u osvit

neki se u osvit vraćaju

kada se na modrinu

s pučine nastavi čelično siva

i tako miruje pod suncem. 

***

GNJILA VREMENA 

Otrovne ruže parazitiraju 

uz prešutno odobravanje

i bez ušećerenih riječi

i bez čarobnog štapića

i bez maske

iza ograde izbjegavaju slučaj

spremaju krizanteme za grobišta

na kojima će zazivati žrtve. 

Neumrežena mladost odlazi

ili spava 

ili na kultnom mjestu

oko hrama kulture pleše 

crescendo pred završnicu

za koju ne znamo kada ni kakva će biti

a rekli su im da barbari neće doći

da ne čekaju. 

***

Polje suncokreta nakon oluje

Mahnito krdo

obarajuć se iz oblaka, 

ostavlja za sobom  

slomljena sunca 

zatučenih potiljaka 

okrenutih prema zemlji

lica su im u blatu. 

Takve će ih na kraju

pojesti smrdljive bube, 

i na strništu 

neće ostati ništa, 

čak ni ono samo. 

***

JUTARNJA ŽEGA

More guta zrak

izbacuje slane isparine,

ispod površine vrulje

hlade leđa riba

u sjeni bora miruju

barke i dahću psi

bez krila ptice

ljepljiv će biti dan

sumoran i žedan

neispadane kiše

ispod grana oleandra 

presvislih od cvata. 

***

GRAD

To nisu pročelja, to su slike,

vjetar, jorgovan, ulica i stablo

travka zapela u godinama 

pod naletom čudnog vjetra

stepeništa se osjete na memlu

kiseo znoj i parfem „Opium“ 

što me zapahnjuje i terorizira

sa susjednog stola u kafiću

tamo gdje kljucaju mrtvi golubovi

mrvice bačene, klonule riječi 

godine bez traga po pločnicima

uz dućane unakaženih lica

niz ulicu cvatu kestenovi

nevrijeme samo što nije

možda sam zato tako tuđa

možda sam zato sve to luđa.

***

DAN

U utvarno doba jutra

jedna spram druge zvijezde gasnu

duboka je šutnja uz vrtne oltare

šutnja iz nehata

jer: još miruju ptice

i rosa hvata se o vlat

s raspukla nara ljeta

cijedi se sok, to strepe sjene. 

***

NJEŽNIM KORAKOM

Kroz mladozelen list smokve

držim se za džepove 

pune nedodira

u napasti sam

okrenuti leda vjetru

nasloniti se, pustiti

da mi kosa prekrije pogled

odbacujem pomisao

svakim nježnim korakom,

po ivici. 

***

TKO

Imao je svoj kafić, svoju voćaru, svoju samoposlugu, svog mesara, svog vodoinstalatera, svog električara, svog mehaničara, svoju trafikanticu, svoj put od kuće do posla, svoj put od posla do kuće, svoje navike, svoje rituale, svoja politička uvjerenja,  nećemo spominjati vjeru ili naciju što ih je smatrao svojima budući da je to nebitno za priču obzirom na okolnost da se jednog dana probudio u nepoznatom krevetu, u nepoznatoj sobi, promolivši glavu kroz prozor opazio je nepoznatu ulicu, nepoznate trgovine, nepoznate kafiće, nepoznato nebo, nepoznato sve, da ga je oblio hladan znoj najprije niz leđa, niz vrat, niz sljepoočnice, da se znojnim i kao led hladnim dlanovima oslonio na prozorsku dasku.

Točno nasuprot prozora, s druge strane ulice, otvorena balkonska vrata, za radnim stolom sjedi žena bjesomučno lupajući po kompjuterskoj tipkovnici kao da joj je misao brža od pokreta, boji se da će joj pobjeći, da je neće stići zabilježiti, barem ne u obliku u kojem je zamislila, nagnuta prema naprijed, pogleda prikovanog uz ekran, svih deset prstiju leti po tipkama, onda zastane, zapali cigaretu, povuče dim, zapilji se u točku na zidu, ustane, opet sjedne, ugasi cigaretu, nastavlja tipkati.

Nečija odjeća bila je uredno prebačena preko stolice, odjenuo se, iskrao u hodnik, mračan, obrisi starinskog ormara, nema znakova života, ulazna vrata otključana, po stubama u veži crna tekućina, skupljaju se mravi i drugi insekti, koprcaju se s nožicama u zraku, želi ih zaobići, lijevom se petom posklizne, poleti stepenicama prema dolje, udari glavom o oštar rub, ostane ležati, s nožicama u zraku, nepomičan.

Žena prestaje tipkati, ustaje, protegne se, mogla sam ga i poslati u nepoznat kafić, pomisli.