Biografija:
Radila u KCS,sada u penziji.Objavljena knjiga VRISAK SRCA,elektronska PRASAK TIŠINE i uskoro NEMI JECAJI LJUBAVI. pesme objavljivane u Međunarodnim zbirkama i časopisima..
GOLA (Ana Ivan Žigić)
Pred ogledalom
plete zlatne niti u svoju dugu kosu
GOLA
bela zategnuta koža presijava se
nabubrelo telo u kukovima
grudi glatke jedre
s krupnim bradavicama na vrhovima
rukama prelazi po nagom telu
u njoj sve gori
uzjogunile se zvezde
veselo trepere večnim svemirom
vetar nasrće na prozorsko okno
tlo povremeno zadrhti
GOLA
obavijena slatkom izmaglicom
prizorom koji golica svest kao žar
koja nikada neće da se ugasi
EJ ŽIVOTE (Ana Ivan Žigić)
Ej živote,samo na tren stani,
Na telu čvorove pipam, brojim
Jedan fali
Da vidim koji se razvezao,boli
Zahuktao si se živote
Ne mogu da ispratim nit celu
Sporazuma nemamo
Dobro se razumemo
S tobom mogu da se svađam
Lepu reč da prozborim
Da me čuješ
Slušaš i kada sam nema
Znaš me dobro
Živa sam vatra, plamen lelujav
Ne pečem,hladim
Divlja reka nabujala
Čupam,nosim, spašavam
Ne oglašavam
Zemlja vuče do petog krsnog
Ko’ iz praćke kamen izbaci
Uspravi,glavu visoko zabaci
I teram dalje
Po nebu najmilije tražim
Sve ih u Suncu vidim
Spas, molim da pomognu
Pomaze, poljube
Živote sve si mi dao
Venac od čvorova spleo
Svaki čvor zrno brojanice
Međ’ prstima vrtim
Molitvu molim
Ponovo da se rodim
Ne bih menjala NIŠTA
Mladice zdrave nikle
Njihove plodove mirišem
Živote,muko slatka i teška
Ostaću uspravna do kraja
A za svaki tvrdi čvor na telu
VELIKO TI HVALA
DOK BOL LUTA (Ana Ivan Žigić)
Dno prazne čaše
pogled tup,
umotan dimom cigareta
Trezan čekati mora
orezanu vinovu lozu,
dok suze joj stanu
nabreknu pupoljci
Lastere cvetne
i slatko crveno grožđe
jesen kasnu vino da sazri
I iznova ceo život
u čašu crvenog vina da stane,
dok bol u grudima
kao slepac luta
ČETIRI JABUKE (Ana Ivan Žigić)
Dvorište rodne kuće
Četiri stabla jabuke
Četiri sorte
Zasadio moj otac
Za mene jonatanku
Iz godinu u godinu kao i mi deca
Jedno drugom do uveta
Rasla stabla, krošnje
Prve jabuke rumene, žute
Slatke i sočne
Menjali bi između sebe pokoju
Al’svako je voleo najviše svoju
Zimi bi ih poslagali po ormaru
U hladnu sobu da mirišu
Da nas mame i kladimo se
Ko će do kraja zime
Jabuka imati više
Odrasli smo
Odabrali svoje pute
Uvek bi nas čekale s jeseni ubrane
Poslagane u gajbe jabuke
Rumene, zelene, žute
Iznenada otišao je otac
Onda dva brata za njim
Dva stabla jabuke ostala sama
Dođoh u rodnu kuću,dvorište
Svoju jonatanku da oberem
„Ne može,veli mlađi
Ova dva stabla su sada moja
A ni jonatanka nije više tvoja“
Okrenula sam leđa
Nisam pitala ništa
Zauvek, bez reči otišla sam
Od tada jabuke ne jedem
Ni jednu sortu
Sve gorke
Na stolu ih uvek ima
Deca kad dođu
Nekad ih pogledam i tuga me preseče
Setim se
Nikad više jabuka takvih
U nozdrvama me zagolica
Miris jonatanke koji se širi,mami
Dvorište rodne kuće vidim
Oca kako četiri rupe kopa
Četiri jabuke sadi
AL SAM SLAGALA (Ana Ivan Žigić)
Htela bih imati ogrlicu
Od mlečno belih kamenčića
Kosu boje mesinga
Svetlucavu plavu haljinu
Uvaljanu u dijamante
Glas svež kao kiša
Oh, al sam slagala…
Htela bih imati tebe
U naručju tvome
Gledati Sunce kako se rađa
I nebom razliva svetlost
Dok gladno telo mi upija
Ttraži još tvojih sočnih
Vlažnih poljubaca