Biografija:
Rođena u Beogradu 1975 godine gdje je živjela do svojih nepunih 17 godina.
U tužnim vremenima bivše Yu odlazi s ocem u Hrvatsku.
U Zadru nastavlja školovanje a 2004. godine seli se u Ivankovo, mjesto nadomak Vinkovaca u kojem sad aživi i stvara.
U slobodno vrijeme radi prevode na engleski jezik.
Bibliografija:
SVETLA TAME – prva joj je zbirka pjesama izdana u Beogradu u ediciji Beleg
U DUŠAMA UGARCI OSTAŠE – zbirk apjesama u izdanju KULTure sNOVA
Pjesme su joj objavljene u zajedničkim zbirkama i raznim časopisima
PRIPADAJ
Ženu gledam
poviše lucidnu
pomalo perfidnu,
tako svoju
koliko unakažene emocije
dozvoljavaju.
Volim je
dok reži
na ključare,
koji ne vide
dalje od kaveza
njoj – mrskoga
a bezmilosno lepoga.
Lepoga – možda
zato što
jedino sa mnom
neovisnost misli – deli
sa truležom restlova
nežnoga gledaja.
Kida ona
oštrinom jezika,
lance – robovanja,
uprkos svetine željne
glupoga hazarda
i tragikomične sreće,
volim je ipak – ja
i kad sve
u paramparčad raščlanjava,
to kod nje – volim.
Od jedne reči
hiljade pojmova
nakon analize
sočinuje.
Nakon toga
reč ta postaje
totalno bedna i jalova,
kao i noć mrtva
bez uvojaka njenih
na mome
stidnom ramenu.
Pripadah i ja
korpusu,
njezinih ključara.
CEH
Dobro je
da ne proćerdah
veličanstvene tuge,
smornu sreću
i prokockane zore,
zbog kojih neće
u neko
doglednije vreme
ništa ostati
Pamtiću ih
dostojno,
ponizno i skrušeno
pred umornim Bogom.
Sve te blagodati
od mazohista – darovane,
belokošuljaši
neurotičare nazivaju,
vernicima – osama
Oni samo su
protivnici večni
apsoluta, besprekora i sterilnosti
Spomenik takvima
treba podići,
zato što odano
zbore o istini
rečima od gline.
O, te košulje bele
na smrt mirišu,
kad dosadno tvrde
da put znaju
do svetlosti – medikamentozni…
Ravno u pakao
staza vodi
sve uzavrele duše,
koje u iluziju jutra – veruju
a ni tamo
mesta za njih – nema
Da mantili
išta znaju
krajnosti
ne bi spominjali,
svaka – apsurdna je
Svršetak
nedolično je smešan
zanesenjacima
i vernim pratiocima
poniženog Neba,
koje je zbog njih palo
na sedam do osam inča,
od krvavije zemlje
i od đavoljeg ždrela
NEOSEDLANA
Kod nje sam voleo
neosedlaje,
društvo uspelo nije
da je oblikuje.
Branila je pijane kurve,
lupeže cenila
i verovala
da su svi
odbačeni klošari
bolji od izbrijanih faca
i uštirkanih košulja.
Voleo sam dok sikće
na intelektualce sedeće
uskogrudih stanovišta.
Morao sam – onaj biti
koji će je pokušati
dovesti u normalnu
ukalupljenost žene.
Iako sam znao
da bih je onda
voleo manje,
možda i prezirao…
Gledao i uživao
kako se vrpolji
vlasišta – dok gricka
suludih ideja i pokušaja.
Teško je izmiriti
srnu i lisicu
unutar sebe.
Voleo sam kod nje
ono sve što
smeo -sebi nisam
priznati i delati.
Bez mnogo razmišljanja
mene – ovako ozbiljnoga
uspela bi zgroziti.
Bojao sam se
da joj okovi mediokriteta
neobuzdan duh ne salome
i osmeh detinji
za vjeke ne ugase.
Bojao se
sutrašnjice,
znajući
da varkom veštom će
njima i meni – umaći.
Žud njena za kakvoćom
neobuzdana je i nestvarna.
SLOŠAJ
On inventar postade,
danu kojem pljujem
direktno u oko
dok se svojski
provlači podmuklo,
koje se
još itekako toleriše.
I to Sunce bahato
kezi se, izaziva
da poput ostalih zveri
skakućem
po paklenim obručima.
Davi me bajatim
uvreženim mišljenjima,
dok zurim kradomice
kako se On
diplomatski igra rečima,
naoko mahnitima
a ama baš ih nitko
ne razumije.
Nežnije su
i od najfinijeg puplina,
skriva ih On vešto
pozivajući da ga smaknu
samo stoga
što divlju krv
ljubavnog ožednjenja
verno iščekuje.
A nje – nigde…
Sve same
takozvane dame
koje misle
da je važno
što hodaju
i što misle,
a naprosto laprdaju.
Kao nešto važno – one rade
dok u stvari
samo žarko žele
da ih makar štipnu
za uštogljeno dupe.
A, On se njiše
i dalje na konopu,
prosipajući pesak
iz ustiju – vredonosan,
takav Mu je i očajnički čin
doslednog samoubojice
u kušaju.
Da, to je gospodo
prokleto moja inventura
još jednog
slošljivog dana.
STRAHOVI I BRUKE
To beše san
likvidiran – demagogijom
od ljubavi.
Dva naga imbecila
dovoljno zrela i smela,
navukoše košulju bena
zbog tuđih sramota.
Ovo beše istorija
lišena svih verodostojnosti,
suza prosutih-
krvi, izdajstva,
i naposletku straha.
To beše bojazan
od lakorekih lobanja,
koje teško – da bi mogle
dovoljno se voleti.
Teško bi ih bilo
pohraniti i prihvatiti,
kao nešto normalno,
kao nešto dragoceno
da se i ne pamti.
Njihova beše to java
bezubog sunca
od kojeg se strepi,
ako se slutiti želelo
da smrt od dostoja
nije tako strašna – udvoje.
Žeđ to beše
ubledelih lica
otaca i očeva
za naftalin-iskru
iskrenja i iskrila,
za humanijim pogledima
i blagostima novokoraka.
Sve ovo unutra beše
a vani – ne da se.
Brukanje se još trpi,
a tela – grče se
u mraku
koji sa godinama
ne jenjava