BIOGRAFIJA
Radim u Pio Fondu
Pesme pišem amaterski kao da pišem život
Sve su skoro autobiografske
Iza sebe imam oko 250 pesama koje objavljujem
DANAS BUDI KIŠA
Vini se u visine danas
Znam da imaš krila otporna na život
Vini se u visine danas i dušom kroči u oblak
Njegovu belinu pretvori u sivilo
pa zaplovi nebeskim svodom.
Sve oblake spoji u jedan.
Sevni kao munja.
Udari kao grom.
Danas budi kiša…
Ja stojim na pustoj ulici
Prošlost je kao prašina po mom telu
Širim ruke
Pogled pružam ka nebu
Tražim te u svakom oblaku
Molim za jednu kap da padne mi na lice
Stopi se sa suzama koje nisu prestale da teku
Postale su deo mog bitisanja
Dišu zajedno samnom i sa mojim demonima koji me prate na svaki put na koji krenem.
Danas budi kiša…
Osećam vetar
Miluje mi lice
Čujem zvuk oluje koja mi prija
Opija moju dušu
Zavoleću miris trave koja nemirno pleše
Udar groma
Bljesak munje
Donose mi spas
Danas budi kiša…
Stojim i dalje mirno
Duša se oslobadja iz kaveza
Trči ka slobodi
Ruke širim ka tebi
Izgovaram reči molitve tiho
I pitam se da li me vidiš?
Danas budi kiša…
Budi voda sa visine moje molbe
Spusti se po meni lagano
Sve prljavo speri sa moga tela
Udji kroz venu u moju krv i pročisti je
Pusti da prošlost isplovi iz moje luke u nekom drugom smeru
Da nestane
Da se ne vrati
Vrati mene meni
Pa me ostavi da stvorim sebe kao potpuno novo biće
Pročišćeno
Osvešćeno
Baš onakvo kakvo je bilo pre nego što je prošlost okove stavila
Danas budi kiša…
Oslobodi me…
Samo se povremeno vrati
***
NEDOSTAJE MI TVOJE PERO NA PAPIRU
Nikada nisam čula zvuk tvoga
pera kako stihove kao perle niže po papiru.
Samo sam mogla da zamislim.
Te noći, jednog proleća, u trenu kada je oštrica žileta bila vrlo blizu moje vene i slutila kraj, ja čula sam najlepši zvuk.
Uvukao se u već mrtve zidove i udahnuo im život.
Vetrovi su stali.
Pljusak se pretvorio u laganu kišu.
Mesec je razgrnuo oblake i dao mi svetlo u tmini.
Tišina je plesala u ritmu zvuka.
Sečivo se magijom tvoje ruke pretvorilo se u pero koje je dodirivalo moju venu.
Oživeo si me.
Stihom reanimirao.
Iskra koju si mi dao upalila je oganj života.
Nestala je bol.
Uzela sam svoj papir i svoje pero ne znajući da mogu.
Pisala sam reči početka novog rodjenja.
Muzika moga srca dala je nove note tvojoj.
Bila je to muzika koja nas je spojila na mostu tužnih pesnika.
Besanih i samo svojih.
Glas ti nisam čula.
Oči tvoje nisu me pogledale.
Ali dve duše su se spojile na papiru kroz mastilo u koje smo natapali naša pera.
Naučio si me da smrt ne postoji.
Da je samo univerzum večan u svom postojanju.
Da možemo naći jednu tačku na Mesecu i tu stvoriti svoj vrt u svom umu gde bagremovi cvetaju u svako godišnje doba.
Gde trava miriše najlepše posle oluje.
Gde su oblaci postelja za snove.
Gde nas andjeli pokrivaju svojim krilima.
Gde i zima greje toplim pahuljama.
Pisali smo zajedno.
Ti na jednoj a ja na drugoj zvezdi sazveždja za pesnike.
Mi se nismo videli.
Mi smo se stihovima osećali.
Mene je tvoja zvezda grejala i davala svetlo papiru.
Ovog proleća je zahladnelo.
Ja slabije vidim.
Ugasio si svoju zvezdu.
Otišao si putem nebeskog svoda ne dirajući iskru koju samo treba ponovo da zapalim.
Ipak
Sedim sama…
Palim iskru svako veče…
Tražim tvoju zvezdu u svim sazveždjima i nijedna mi ne liči na tvoju…
Gde god da si…
Osećam te….
Ipak,
Nedostaje mi zvuk tvog pera
***
TI NEĆEŠ ZNATI
Mirisaćeš prve vesnike proleća i kuvati kafu za dvoje.
Jednu sa a drugu bez šećera.
Bićeš rob sopstvenog kukavičluka.
Tvoja će duša plakati.
Ti ćeš to negirati jer nećeš ni osetiti bol od mora suza u kojima plivaš.
Sve dok u jednom trenu ne dotakneš dno i osetiš mulj u okeanu izgubljenih bića.
Svako od njih biće ti najbolji prijatelj.
Jer vaše su priče iste.
Na isti način ispričane
Istim stopama ste gazili srca koja su za vas kucala.
Vi plakaćete zajedno plašeći ribe koje plivaju pored vas terajući ih u toplije vode.
Suze vas neće boleti.
Mene moje hoće.
Svaka ponaosob kao da je jedan deo tebe.
I tako jedna po jedna..
Kao strela koju si nišanio na moje nejake grudi u kojima sam skrivala srce i čuvala te u levoj predkomori.
Puklo je srce.
Iscurio si sa svakom kapi krvi po trotoaru.
Kiša je oprala ostatke nas.
Zauvek se utopila u asfalt.
Ja ću sa prozora gledati stope koje ne znaju da gaze umrlu ljubav i čekaću noć da spustim dve ruže kao simbol jednog sna koji život nije postao.
Te zime dok me budu transportovali kolima hitne pomoći jer srce polako počinje svoj kraj ja čvrsto ću držati iskru tvoju u jednoj ruci dok ležim u bolničkoj postelji i slušam kako lagano isprekidana linija postaje sve ravnija, iskra se stapa sa mojom dušom da kada se aparat isključi i ona se od tela odvoji ipak ostane samnom.
A ti?
Ti nećeš znati